Brzina gravitacionih talasa

Kao prvo, potrebno je spomenuti da niko još nije direktno uspeo videti gravitacione talase pa tako ni izmeriti njihovu brzinu. Međutim, ako prihvatimo Einsteinovu teoriju gravitacije (a reklo bi se da je to i više nego opravdano) onda se unutar te teorije neka merenja promena u periodima revolucije nekih dvojnih pulsara mogu smatrati indirektnim merenjima gravitacionih talasa. Ta merenja (za koje je dodeljena i Nobelova nagrada 1993.) s preciznošću od 1 posto pokazuju da se gravitacioni talasi zaista šire brzinom svetlosti kao što Einsteinova teorija i predviđa.

Kad se govori o trenutnom širenju gravitacijskih uticaja misli se na činjenicu da je gravitacijsko privlačenje tela koja se kreću jednako (npr. naše Sunce) takvo da vektor sile Sunca na Zemlju uvek pokazuje prema Suncu (a ne prema "retardiranom" mestu gde je Sunce bilo pre 8 minuta).

U Newtonovoj teoriji gravitacija se širi trnutno pa je ta činjenica prirodna. U Einsteinovoj teoriji, u kojoj se gravitacija širi "samo" brzinom svetlosti, ona je posledica toga da sila u toj teoriji nije jednostavna stvar već se manifestuje putem zakrivljenja prostor-vremena i to upravo tako da se stvara taj privid trenutnog delovanja na daljinu.

No, naglasimo još jednom, to vredi samo za tela koja se kreću *jednako*. Ako bi Sunce naglo promenilo smer kretanja, uticaji te promene došli bi do nas tek nakon 8 minuta.

*Statičko* gravitaciono polje (kao ono Sunčevo) daje privid trenutnog širenja, ali to je samo privid jer, baš zato što je polje statičko, nikakvi se uticaji tu zapravo ne šire nego naprosto postoje (otprilike) oduvek. Bilo kakva promena u tom polju kretaće se brzinom svetlosti.