Make your own free website on Tripod.com

Sunčev sistem Galaksija Meteori Asteroidi Verovanja Zanimljivosti
Rečnik Vesti Arhiva Linkovi Download Kontakt

Razno

 

Astronomski instrumenti
Astronomski durbin
Meridijanski krug
Univerzalni instrument
Ekvatorijal

Kako da izgradimo kućni durbin?

Fotoelektrični fotometri

Fotometar

Zemljina kretanja

Fotometri sa selenijumom

Spektograf

Zemljina atmosfera

Vizuelni fotometar

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Astronomski instrumenti

 

Glavni astronomski instrument je durbin, a glavni astronomski pribor čine spektrograf i fotometar.

 

VRH

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Astronomski durbin

Astronomski durbin ima sistem sočiva – objektiv i okular. Objektiv formira u žižnoj ravni stvarnu i obrnutu sliku udaljenog predmeta. Ova slika, lik, dovedena u žižnu ravan pretvara se u uvećanu stvarnu sliku lika. I objektiv i okular se sastoje od više sočiva, neophodnih ako se želi izbeći aberacija optičkog sistema. Uklanjanjem aberacije (hromatske, sferne, kome, astigmtizma i distorzije) optike postižemo oštrinu i pravilnost lika posmatranog objekta.

 

VRH

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Meridijanski krug

Meridijanski krug je naziv za astronomski durbin koji je montiran na nosač tako da se može obrtati u pravcu istok – zapad. Namenjen je određivanju trenutaka prolaza nebeskih tela kroz meridijan mesta i preciznom određivanju najveće visine nad horizontom.

 VRH

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Univerzalni instrument

To je durbin koji se može obrtati oko dve osovine: vertikalne i horizontalne. Na jednom kraju horizontalne osovine se nalazi durbin. Svaka osovina nosi odgovarajući krug: vertikalna osovina nosi horizontalni, tzv. azimutski krug, dok horizontalna nosi vertikalni krug. Oba kruga imaju uglovnu podelu. Instrument je namenjen merenjima visina i azimuta nebeskih tela.

 

VRH

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ekvatorijal

Ni meridijanskim krugom ni univerzalnim instrumentom nije moguće pratiti tela pri njihovom dnevnom prividnom kretanju po nebeskom svodu. Da bi se pratilo njihovo kretanje potrebno je  primeniti naročitu montažu durbina, nazvanu ekvatorijalom. Ekvatorijal je snabdeven naročitim časovnim uređajem pomoću koga se može zadržati lik posmatranog objekta proizvoljno dugo u vidnom polju durbina. Ovaj instrument se može obrtati oko dve osovine: časovne ili polarne, i osovine upravne na polarnu koju nazivamo deklinacijskom osovinom. Možemo reći da je ekvatorijal univerzalni instrument čija je vertikalna osovina usmerena u pravcu pola.

Postoje dve vrste durbina: refraktori i reflektori (teleskopi). Kod refraktora svetlosni zraci posmatranog tela prolaze kroz sistem sočiva – objektiv, lome se u njemu i dospevaju do okulara. Kod teleskopa dolazi do odbijanja – refleksije svetlosnih zraka od paraboličnog ogledala, koje zamenjuje objektiv durbina.

 

VRH

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Spektograf

Spektrograf je astronomski pribor namenjen izučavanju spektara nebeskih tela. Najglavniji deo spektrografa je prizma izrađena od optičkog stakla ili defrakciona rešetka, koja ima osobinu da razdvaja svetlost u osnovne boje (spektar). Spektar pruža mogućnost analize sastavnih elemenata sunca i zvezda na osnovu boja i rasporeda spektralnih linija. On omogućuje ispitivanje fizičkih osobina nebeskih tela i određivanje njihovih radijalnih brzina. Radijalna brzina je podatak koji nam pokazuje kojom brzinom se posmatrano telo približuje ili udaljava od posmatrača. Nju dobijamo pomoću pomeranja spektralnih linija prema ljubičastom ili crvenom delu spektra.

 

VRH

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Fotometar

Dok spektrograf služi izučavanju kvaliteta energije primljene sa nebeskih tela, dotle fotometar služi za saznanje o kvantitetu te energije koja dolazi sa nebeskih tela.

 

VRH

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vizuelni fotometar

Vizuelni fotometar je astronomski pribor koji se montira na durbin i omogućuje jednovremeno poređenje sjaja zvezda i sjaja veštačkog izvora svetlosti. Poznavajući kvantitet primljene svetlosti od veštačkog izvora, može se izvesti intenzitet svetlosti date zvezde.

 

VRH

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Fotometri sa selenijumom

Baziraju se na promenljivosti električne otpornosti ovog elementa u odnosu na intenzitet primljene svetlosti.

 

VRH

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Fotoelektrični fotometri

To su ueđaji koji su danas najtačniji i najrasprostranjeniji. Zasnovani su na osobinama nekih alkalnih metala (cezijum) koji emituju, pod dejstvom svetlosti, elektrone količinski proporcionalno intenzitetu primljene svetlosti.

 

VRH

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kako da izgradimo kućni durbin

Mnogi ljubitelji neba ne zadovoljavaju se samo čitanjem astronomske literature, već žele, posmatrajući durbinom, da uživaju u lepotama zvezdanog neba. Ova želja nija za sve uvek lako ostvarljiva, a prvenstveno iz dva razloga: nisu svi ljubitelji neba naklonjeni astronomskim posmatranjima, a i ako jesu onda nisu svi u materijalnim mogućnostima da priušte sebi i najobičniji astronomski pribor.

 

Nabavka objektiva

Pre svega potrebno je nabaviti objektiv sa konvergentnim i bikonveksnim sočivom od 120 – 135 cm žižne daljine. Ako bi žižna daljina bila preko 200 cm, bilo bi teško pravilno podesiti paralelnost ravni objektiva i okulara. Sa povećanjem žižne daljine objektiva smanjuje se prečnik vidnog polja durbina. Pri montaži objektiva treba voditi računa o tome da sve teške aberacije budu otklonjene.

Objektiv se kupuje u optičarskim radnjama u kojima se moć sočiva meri u dioptrijama. Dioptrija u optičkoj terminologiji je recipročna vrednost žižne daljine, odnosno 1/f, gde je f žižna daljina u metrima. Konveksno sočivo žižne daljine 125 cm ima 0,8 dioptrija. Ako se želi napraviti reflektor onda se umesto objektiva uzima parabolično ogledalo.

 

Sočivo za okular

Sočivo a okular se može napraviti od sočiva žižne daljine 4 cm, ili približno 25 dioptrija. Poželjno je imati i druge okulare, od 3 cm (33 dioptrije) i od 2 cm (50 dioptrija). Promenom okulara na durbinu postižu se različita uvećanja.

Značajno je da se ne koristi ceo otvor okulara, već se između objektiva i okulara postavlja dijafragma sa centralnim otvorom od oko 4 mm. Kako je precizna izrada okularnih stakala složena, savetuje se antikvarno nabavljanje okulara, tj. sa starih mikroskopa.

 

Montaža sočiva

Sočivo odabrano za objektiv se montira na jednom kraju metalne cevi koja je nekoliko centimetara kraća od žižne daljine sočiva. Slobodan kraj ove cevi nosi jednu manju cevčicu dužine oko 12 cm, koja se lako uvlači u veću cev ili iz nje izvlači i nosi okular. Važno je pri tom da se optičke ose obe cevi poklapaju. Unutrašnjost obe cevi mora biti crne boje, kako bi se izbegla unutrašnja refleksija. Problem hromatske aberacije izbegava se izborom objektiva sa većim žižnim daljinama. Izrada ovako jednostavnog durbina ne zahteva velike materijalne izdatke.

 

Nosač durbina

Kod nosača durbina razlikujemo sistem koji ostvaruje željenu montažu (ekvatorijalni ili horizontsku) i postolje durbina. Na osnovu ovoga se može reći da nosač durbina ima dva osnovna zadatka: da omogući usmeravanje durbina prema nebu na odgovarajući način, u zavisnosti od njegove montaže, i da obezbedi stabilnost durbina.

Amaterski durbini moraju imati dobar nosač, a veći astronomski instrumenti, pored dobrog nosača, moraju imati i dobre fundirane stubove.

 

Šta se može posmatrati malim amaterskim durbinom?

Malim amaterskim durbinom se mogu posmatrati laninski venci, mora i krateri na mesecu; Venerine mene; Orionova maglina; Plejade i Hijade (otvorena zvezdana jata). Dijafragma od 17 mm postavljena ispred objektiva od 10 cm omogućava da se po lepoj noći vidi Sirijusov pratilac.

VRH

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Atmosfera

 

Zemljina lopta je opkoljena slojem vazuda koji zovemo atmosfera. Atmosfera, zajedno sa najvišim delovima litosfere i hidrosfere, čini biosferu tj. sferu života gde se razvija život ljudi, biljaka i životinja. Vazdušni omotač se postepeno razređuje kako se udaljavamo od površine zemlje. Visina sloja u kojem je moguć život ceni se do visine 10 – 13 km iznad površine zemlje. Vazduh se sastoji najvećim delom od mešavine azota, kiseonika i ugljen dioksida i zanemarljivog dela drugih gasova. Oko 78% zapremine vazduha čini azot, oko 21% kiseonik a ostalo su ostali gasovi i vodena para. Od velike važnosti je uloga ozona u vazduhu, a ozon je alotropska modifikacija kiseonoka. On upija ultravioletna zračenja sunca (zračenja male talasne dužine), koja potiču sa sunca i zvezda, a poseduju vrlo snažnu antibiološku moć, razarajući svaki oblik života. Ultravioletni zraci sunca imaju slabo jonizirajuće dejstvo na molekule dvoatomnog kiseonika.

 

Atmosferski pritisak 

Vazduh ima težinu iako je to skoro neprimetno. Težina vazduha izaziva pritisak koga nismo ni svesni, pošto u našem organizmu postoji sličan pritisak suprotnog delovanja.

Atmosferski pritisak se meri barometrom. Reč barometar je grčkog porekla i bukvalno znači mera za težinu. Pritisak koji atmosfera vrši na morskoj površini, a pri temperaturi od 0 stepeni Celzijusa, jednak je pritisku koji vrši živin stub visine 760 mm. Barometarska merenja viša od 760 mm karakterišu povišen ptitisak, a merenja ispod 760 mm karakterišu snižen pritisak. Atmosferski pritisak opada sa povćanjem visine ali isto tako opada i sa povećanjem temperature i vlažnosti. Topao vazduh je lakši od od hladnog, a vlažan je lakši od suvog.

 

Podela atmosfere

Zemljina atmosfera je podeljena, računajući pravac od zemljine površine na: troposferu, stratosferu, jonosferu i egzosferu.

 

Troposfera

To je sloj atmosfere gde se događaju sve vremenske pojave, a proteže se do 13 km visine. Ona sadrži oko ľ ukupne mase vazduha, a verovatno svu vodenu paru.

U troposferi postoje dve oblasti. Niža oblast od oko 3500 m visine, ima srednji sastav atmosfere, središte je vremenskih promena koje se manifestuju u vidu vetra, kiše, oblaka, snega, grada i grmljavine. Viša oblast troposfere je vremenski mirnija. Između troposfere istratosfere se nalazi tropopauza. Njena visina nije ista sa različitih tačaka na zemlji. Idući od polova prema ekvatoru visine tropopauze se menja i to od 9 – 17 km. Radio-sondama je utvrđeno da tropopauza iščezava u antarktičkoj oblasti za vreme zime.

 

Stratosfera

To je vazdušni pojas iznad troposfere. On se odlikuje uglavnom horizontalnim kretanjima i aktivnostima. Temperatura ovog sloja je uvek daleko ispod tačke smrzavanja, ali bez izrazite zavisnosti od visine. Temperatura se ovde menja ali u horizontalnom pravcu. Usled gotovo nepromenljive temperature sa visinom, stratosfera predstavlja sloj velike stabilnosti. Iznad stratosfere, čija visina dostiže i 50 km, nalazi se prelazna oblast stratopauza. Nju karakteriše progresivno opadanje temperature. Na oko 60 km visine prelazi u jonosferu.

 

Jonosfera

Jonosferu čini grupa jonizovanih slojeva, koji su prvenstveno posledica ultraviletnog zračenja sunca. Ovo zračenje jonizuje visoke atmosferske slojeve formirajući neprimetnu jonosferu. Jonosfera ima veliki značaj za radio-telegrafiju. Njoj se pripisuje prelamanje, upijanje i savijanje radio talasa. Elektromagnetna merenja odjekom su utvrdila da postoje jonosferski slojevi.

 

Egzosfera

Ovaj sloj atmosfere se nalazi na najvećoj visini od zemljine površine i do 120 km. U ovoj oblasti nastaje pojava polarne svetlosti.

VRH

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zemljina kretanja

 

Astronomi su utvrdili oko 14 različitih zemljinih kretanja. Obradićemo samo tri na ovom mestu i to: zemljinu rotaciju, zemljinu revoluciju, zajedničko kretanje zemlje i sunca u prostoru.

vrh strane

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zemljina rotacija

Rotacija zemlje oko sopstvena ose – svetske ose se obavlja u smeru zapad – istok. Očigledan dokaz zemljine rotacije je Fukolovo klatno. Ravan oscilovanja klatna ima tu sposobnost da ostaje nepomična u prostoru, tj. paralelna sama sebi i onda kada tačka vešanja klatna učestvuje u obrtnom kretanju. Na polu, ravan obrtanja klatna načini pun krug az 24 sata u odnosu na zemlju, dok se prirodna  rotacija ravni oscilacija klatna smanjuje ako se približavamo ekvatoru. Na ekvatoru se ne zapaža obrtanje podloge u odnosu na ravan oscilovanja klatna. Eksperiment sa klatnom je zamislio francuski fizičar L. Fukol, a izveden je 1851. godine u kupoli Panteona u Parizu.

Zemlji je potrebno 24 sata da se jednom obrne oko svoje ose. Jedna od najvažnijih posledica toga je smenjivanje dana i noći.

 

VRH

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Obilaženje zemlje oko sunca

Obilaženje zemlje oko sunca ili zemljina revolucija traje jednu sideričku godinu, koja iznosi 365 dana , 6 časova, 9 minuta i 9 sekundi. Putanja koju zemlja opisuje oko sunca je elipsa u čijoj se žiži nalazi sunce. Po ovoj putanji zemlja se obrće 30 km/sek. Krajnje tačke zemljine putanje se zovu perihel i afel. U perihelu je rastojanje zemlje od sunca najmanje i iznosi 145,7 miliona km; Odstojanje zemlje u afelu je najveće odstojanje od sunca i i znosi 151,8 miliona km.

Za vreme obilaska zemlje oko sunca zemljina osa obrtanja nije normalna na ravan kretanja. U odnosu na ravan kretanja ona održava stalan nagib od 66 stepeni i 30 minuta. Ova pojava se naziva paralelizam zemlje.

Posledice obilaska zemlje oko sunca su smena godišnjih doba na zemji i različita visina sunca za datu tačku na zemlji.

 

VRH

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kretanje zemlje u prostoru

Sunce vuče zemlju i ostale panete sunčevog sistema od oko 20 km/sek kroz svemir u pravcu zvezde Vege u sazvežđu Lire. Dokaz ovog kretanja je uglovno udaljavanje onih zvezda prema kojima se kreće zemlja sa suncem, dok se dijametralno suprotne zvezde uglovno približavaju jedna drugoj.

VRH