Hawkingovo zračenje

Hawkingovo zračenje je proces u kojem crna rupa emituje fotone i druge, pretežno lake, čestice. U tom procesu crna rupa gubi svoju energiju tj. masu i tako u principu može potpuno ispariti. Intenzitet tog zračenja je obrnuto proporcionalan masi crne rupe i masivne crne rupe zrače izuzetno slabo. Na primer, crna rupa mase jednake masi Sunca bi zračila temperaturom od oko 10^{^}(-7) Kelvina i da potpuno ispari trebalo bi joj vreme od 10^{^}66 godina to je mnogo duže od starosti svemira. Iz tog razloga zračenje crne rupe nije pojava čije eksperimentalno opažanje možemo skoro očekivati. (Astronomi su pokušavali otkriti zračenje super-malih, tzv. primordijalnih crnih rupa koje imaju mnogo višu temperaturu, ali sva su ostali bez rezultata). Naime, ni zračenje ni bilo ta drugo ne može napustiti crnu rupu. Otud joj i ime. Međutim, stvari se menjaju kad se u obzir uzmu kvantnomehaničke pojave. Tada se pojavljuje mogućnost sledećeg scenarija: U blizini crne rupe (ali izvan nje) se iz vakuuma tzv. kvantnomehaničkim fluktuacijama stvori par fotona ili par elektron-pozitron ili bilo koji drugi par čestica-antičestica. Ovo narušava zakon očuvanja energije, ali tzv. Heisenbergove relacije neodređenosti omogućuju kratkotrajno narušenje tog zakona (Na kraju priče, kad se sve sabere, energija mora biti očuvana.) Možemo zamisliti kao da jedna od te dve čestice ima pozitivnu, a druga negativnu energiju. Nakon toga, čestica sa negativnom energijom padne u crnu rupu i "poništi" deo energije crne rupe, a ona s pozitivnom napusti to područje. Energija je očuvana, a krajnji ishod je da je crna rupa predala normalnu česticu pozitivne energije koju onda udaljeni posmatrač može detektovati. Sa stanovišta tog posmatrača, crna rupa nije sasvim crna.