Stari astonomi verovali su da tamna područja na Mesecu, vidljiva i golim okom, predstavljaju mora. Romantična imena sačuvala su se i do danas, iako je odavno poznato da na Mesecu nema vode: Okean bura, Zaliv duga, More tišine.

Naš nebeski sused ima visoke planine i velike planinske vence, koji se po visini mogu meriti sa Mont Everestom. Ali za nas su mnogo neobičniji mesečevi krateri, čija se veličina kreće od malih udubljenja do velikih kružnih dolina prečnika preko 150 km. Po svemu sudeći, krateri su nastali usled davne vulkanske aktivnosti i stalnog bombardovanja meteorima. Mora i planine verovatno su rezultat tektonske i vulkanske aktivnosti Mesečeve kore, a neki možda i posledica raspadanja rubova velikih kratera.

O poreklu Meseca postoji više hipoteza, oko kojih se naučnici još uvek spore. One se uglavnom mogu podeliti na tri. Hipoteza "otkidanja" predpostavlja da je Mesec ranije predstavljao deo Zemlje, a da je nastao kad je neka velika kometa, koja je u drevnoj geografskoj prošlosti prošla blizu naše planete, otrgla svojom gravitacionom silom deo kopna koji danas prekriva Tihi okean. Po drugoj varijanti ove hipoteze, prvobitna protoplaneta se u toku rotiranja deformisala u dva loptasta tela, koja su se zatim razdvojila na Zemlju i Mesec.

Hipoteza "zahvatanja" predpostavlja da je Mesec bio planeta Sunčevog sistema, a da je u jednom previše prišao Zemlji - možda pod snažnim reaktivnim dejstvom vulkanskih erupcija - pa ga je ona "zarobila" i pretvorila u svoj satelit. Treća hipoteza, koju prihvata većina astronoma, polazi od pretpostavke da su se Zemlja i Mesec formirali u jedinstvenom procesu slepljivanja čestica hladnog protoplanetnog oblaka iz kojeg je nastao čitav sunčev sistem.

Naučnici veruju da je Mesec - lutalica. Pre dve tri milijarde godina bio je dvaput bliži Zemlji (sada se nalazi na rastojanju od oko 384000 km) i putanja mu je bila izduženija. On se i danas, razume se veoma sporo, udaljuje od Zemlje. Zbog uticaja plime i oseke Mesec se okrene oko svoje ose za isto vreme koje mu je potrebno da bi načinio krug oko Zemlje, pa nam uvek pokazuje samo svoje "lice". Tačnije, on nam zbog dejstva "libracije" ( klaćenja Meseca pod dejstvom gravitacije Zemlje) otkriva jos oko 10% svoje površine. Poluprečnik Meseca iznosi 1736,6 km, površina oko 0,074 Zemljine površine, masa 1/81 Zemljine, sila teže 1/6. Oko Zemlje-od zapada ka istoku - obilazi za 27 dana, 7 časova i 43 minuta.

Starost uzoraka Mesečevog tla dostiže 4,6 a najstarijeg kamena ( anotorzita ) otkrivenog na Zemlji - 4, 2 milijarde godina. Iz toga se ne može zaključiti da je Mesec stariji od Zemlje, jer možda na našoj planeti nije otkriven najstariji kamen: moguće je da su ovi obrasci mesečevog tla delovi nekog prastarog meteorita. Mnogobrojni seizmički eksperimenti izvršeni na Mesecu pomoču aparata koje su tamo montirale posade brodova " Apolo ", pokazuju da Mesec ima koru, omotač ( litosferu ) i verovatno jezgro od sumporastog gvozđa, koje se možda nalazi u žitkom stanju. Po sastavu i strukturi tla Mesec je sličan Zemlji, što ukazuje na njihovo zajedničko poreklo.

Gost sa matične planete: astronaut Džek Smit ( Apolo 10 ) ispituje veliku stenu na Mesecu

VRH