Za orijentisanje na nebeskoj sferi,
odnosno za utvrđivanje položaja nebeskih tela, u astronomiji se
koriste tri osnovna koordinatna sistema:
Horizontski
koordinatni sistem
Mesni
ekvatorski koordinatni sistem
Nebeski
ekvatorski koordinatni sistem
Položaji svih tela projektuju se na
zamišljenu sferu, pa se za određivanje tih položaja koriste sferne
koordinate.
Kod ovog koordinatnog sistema koriste
se koordinate koje se menjaju u zavisnosti od vremena i mesta posmatranja.
Dakle, kako ni jedna tačka od koje se polazi u određivanju
koordinata nije vezana za nebesku sferu, već za horizont, te
koordinate će se menjati prilikom rotacije Zemlje oko svoje ose, kao
i prilikom promene položaja posmatrača na Zemlji.
Koordinate u ovom sistemu su visina (ili altituda) i azimut. Visina se
određuje merenjem ugla od ravni horizonta do zenita (tačke koja
se nalazi tačno iznad posmatrača). Tako visina može da ima
vrednost od 0 (na horizintu) do 90° (u zenitu). Položaji objekata koji
se nalaze ispod horizonta imaju vrednosti od 0 do -90°. Oni objekti koji
se nalaze na -90° poklapaju se sa tačkom suprotnom od zenita -
nadirom. Dopuna visine jeste zenitna daljina koja se meri od zenita do
horizonta, takođe u stepenima. Kada se visina i zenitna daljina nekog
objekta saberu, imaće vrednost od 90°.
Druga koordinata koja se koristi u horizontskom koordinatnom sistemu, i
koja služi za određivanje položaja objekta po horizontali, jeste
azimut. Azimut može da ima vrednost od 0 do 360°, a meri se od južne tačke
na horizontu u retrogradnom smeru (smer kazaljke na satu ili suprotan smer
rotacije Zemlje oko svoje ose), odnosno ka zapadu.
VRH
Kod oba ekvatorska koordinatna
sistema koristi se koordinata koja se meri od ravni ekvatora, odnosno
projekciji ekvatora na nebeskoj sferi, do nebeskog pola. Može da ima
vrednost od 0 (na nebeskom ekvatoru), do 90° na severnom nebeskom polu, i
-90° na južnom nebeskom polu.
Druga koordinata u mesnom koordinatnom sistemu je časovni ugao, koji
se meri od tačke nebeskog meridijana u ravni ekvatora, ka zapadu.
Nebeski meridijan predstavlja krug koji prolazi kroz zenit (pa samim tim
zavisi od mesta posmatranja), i kroz južnu i severnu tačku na
horizontu. Časovni ugao se meri u časovima (od 0 do 24) što
praktično predstavlja vreme koje je proteklo od gornje kulminacije
nebeskog tela. Gornja kulminacija je najudaljenija tačka od horizonta
na kojoj neko telo može da se nađe.
VRH
Pored deklinacije koja je ista kao u
mesnom, u nebeskom ekvatorskom koordinatnom sistemu se koristi
rektascenzija kao druga koordinata. Rektascenzija, kao i časovni
ugao, ima vrednosti od 0 do 24h, s tim što se ona meri od gama tačke.
Gama tačka predstavlja tačku preseka ravni ekliptike (Zemljine
putanje oko Sunca) i nebeskog ekvatora*. Takođe, za razliku od časovnog
ugla, rektascenzija se meri od zapada prema istoku.
Ovaj koordinatni sistem je povoljan npr. za zvezdane atlase, jer su
koordinate stalne - ne zavise ni od mesta ni od vremena posmatranja.
VRH