Meteori

Opšte karakteristike meteorskog roja
Prikaz meteorskih rojeva u toku godine
Posmatranje meteora

Noću, na nebu pokrivenom zvezdama, moguće je zapaziti zanimljivu pojavu prolaska meteora ili, kako se to obično naziva, pojavu zvezde padalice. Tada neko, dok se trag te "zvezde" vidi, pomisli želju u nadi da će mu se ona ispuniti.

Zvezde padalice ustvari predstavljaju nebeske pojave koje se dešavaju u zemljinoj atmosferi prilikom prolaska parčića kosmičke materije kroz nju. Pojava svetlog traga se zove meteor (od grčkog meteoron što znači "vazdušna pojava"). U bezvazdušnom prostoru tela određene veličine i sastava, koja se ne mogu videti optičkim putem jer su suviše mala i koja kruže oko Sunca nazivaju se meteoroidi. Onog trenutka kada, krećući se oko Sunca, Zemlja preseče putanju meteoroida on ulazi u zemljinu atmosferu, sagoreva i pri tome emituje svetlost koju mi vidimo a pojavu nazivamo - meteor. Ako je meteoroidno telo bilo veliko te ako nije u potpunosti sagorelo u zemljinoj atmosferi, ono pada na Zemlju ostavljajući na njoj ožiljak u vidu kratera određene veličine. To telo koje padne na površinu Zemlje se naziva meteorit. Godišnje na našu planetu padne oko 20 000 tona meteorskog materijala ali najvećim delom u vidu fine prašine koja se ne vidi golim okom.

Da bi se lakše proučavali, meteori se dele po pripadnosti određenom meteorskom potoku ili roju. Meterski potok, sama reč kaze, predstavlja skupinu meteoroida, eliptičnog izgleda, koja kruži oko Sunca, a meteorski roj predstavlja zgusnutiji skup meteorskih tela koji se takođe kreće oko naše zvezde. Kada Zemlja preseče neki potok ili roj onda se čini, zbog perspektive, kao da svi meteori dolaze iz jedne tačke na nebu. Tu tačku nazivamo radijant (od latinskog radiare što znači "zračiti"). U zavisnosti od toga u kom sazvezđu (ili blizu koje zvezde nekog sazvezđa) se nalazi radijant, meteorski potoci i rojevi dobijaju imena: Perseidi, Leonidi, Geminidi, eta-Akvaridi (u blizini zvezde eta u sazvezdju Vodolije), gama-Drakonidi i sl. Meteori koji ne pripadaju ni jednom potoku ili roju nazivaju se sporadici, a izuzetno sjajni meteori (nekad sjajniji i od punog Meseca) koji zaparaju nebo ( neki se mogu videti i danju!) uz zaglušujuću buku se nazivaju bolidi.

Inače brzine meteora variraju od 11 km/s do 72 km/s u zavisnosti od njihovog kretanja u odnosu na Zemlju neposredno pred ulazak u njenu atmosferu. Vidljivi trag najvećeg broja meteora koji se lako mogu uočiti na noćnom nebu (to su meteoroidi veličine zrna graška koji sagorevanjem i jonizacijom okolne atmosfere stvore vidljivi trag više desetina pa i stotina puta veći nego što je prečnik prvobitnog tela) nastaje negde na 130 km od površine Zemlje, a trag mu prestaje negde na 70 km. Komete tj. "zvezde repatice" prilikom prolaska kroz sunčev sistem ostave deo svog materijala koji se kasnije grupiše u meteorske potoke ili rojeve pod uticajem gravitacije okolnih tela (planeta, Sunca,...). Dešava se da se kometa u potpunosti raspadne i tada se oformi potok koji sadrži puno meteorskog materijala tako da kada Zemlja prođe kroz njega posmatrači uočavaju da svake sekunde neki sjajni meteor zapara nebo.Ta pojava je veoma zanimljiva ali i retka. Meteorski materijal je, pored kometskog, i asteroidnog porekla a ima dokaza da neki meteoriti, nađeni na Zemlji, potiču sa Marsa!

Podela po sastavu ovih tela bi bila na kamene (kojih je najviše), gvozdene i kameno-gvozdene, a u okviru ove tri kategorije postoji mnogo podkategorija koje preciznije opisuju pojedine meteorite. Pronalaženje meteorita otežava i činjenica da 70% površine Zemlje čini voda, a meteoriti ne biraju mesto gde će da padnu. Srećom, do sada (nadajmo se da će i od sada) veći komadi su padali van naseljenih područja (smatra se da je Sibirska eksplozija iz 1908. godine nastala udarom meteorita).

Kameni meteoriti se dele u dve osnovne grupe: hondrite i ahondrite. Najveći broj meteorita spada u grupu hondrita i oni su nastali za vreme ili kratko nakon rođenja Sunca i ostali su nepromenjeni 4.56 milijardi godina te zato predstavljaju dokaze ranog razvoja sunčevog sistema. Smatra se da neki hondriti predstavljaju ostatke neke susedne zvezde koja je davno završila svoj život kao supernova. Ahondriti su imali hondritsku strukturu pre nego što im je ona promenjen usled zagrevanja i udara o tlo. Oni su znatno ređi od hondrita i neki vode poreklo od asteroida Veste (eukriti) pa čak postoje i uzorci za koje se veruje da potiču sa Marsa (SNC meteoriti).

Određen mali broj meteorita (Marcinsonov meteorit-Murchinson) koji su pronađeni sadrže, pored gvozđa, silicijuma i magnezijuma, i kiseonik, azot, vodonik, ugljenik pa i vodu tako da ovi meteoriti mogu biti uzročnici pojave okeana, atmosfere te stoga i života na Zemlji. Kako izgleda jedan kameni meteorit može se videti na slici. To je meteorit koji je pao u Meksiko blizu mesta Aljende (Allende) 8. februara 1969. godine. Ovaj meteorit je nastao tokom vremena postojanja solarne magline pre 4.56 milijardi godina i bogat je međuzvezdanim zrncima (ostacima neke zvezde koja je živela i eksplodirala pre nastanka našeg Sunca).

VRH

Gvozdeni meteoriti predstavljaju delove raspršenih jezgara asteroida a, kako im ime kaže, sastoje se najvećim delom od gvozđa (90%), sa primesama nikla, kobalta i drugih metala. Po udelu nikla dele se na tri grupe (ovde poređane po rastućem sadržaju nikla): heksahedriti, oktahedriti i ataksiti. U istočni Sibir (Rusija) 12. februara 1947. godine pao je najveći meteorit zabelezen u modernoj istoriji. To se desilo u sred bela dana u 10 sati i 38 minuta po lokalnom vremenu. Vatrena lopta se kretala brzinom od 14.5 km/s i raspala se u zemljinoj atmosferi na visini od, otprilike, 6 km, a zemlja je bila posuta sa 20000 kg meteoritskog materijala (slika). Ovaj meteorit je poznat pod nazivom Sihote - Alinski meteorit. Od kameno-gvozdenih meteorita najviše ima mezosiderita i palasita a sadrže određeni procenat gvozđa, nikla ali i kiseonika, ugljenika, azota i sličnih hemijskih elemenata. Od ove vrste meteorita zanimljiv je Brenamski meteorit (Brenham, Kansas, USA) koji spada u klasu palasita, i nađen je 1882. godine. Slika  prikazuje tanke listiće ovog meteorita kroz koje je propuštena svetlost. U veoma retke meteorite spada Ebi meteorit (Abee, Alberta, Canada) i prikazan je na slici. Ovaj meteorit je enstatskihondrit i sadrži veoma malo kiseonika jer u vreme kada je nastao, pre 4.49 milijardi godina, on se nalazio u delu solarne magline koja je bila siromašna kiseonikom. Zbog navedene činjenice i poznavanja sadašnjeg sunčevog sistema, smatra se da je ovaj meteorit nastao negde u blizini planete Merkur.   Najveći do sada otkriveni meteorit nalazi se u Namibiji nedaleko od mesta Grutfontejna (Grootfontein). Meteorit je dobio naziv Hobo po farmi Hobo na kojoj leži zariven jedan meter u zemlju. Hobo je otkriven 1920. godine, težak je oko 60 tona, a dimenzije su mu 295 x 284 cm (ima oblik nepravilnog četvorougla). Najveći meteorit koji je pomeren sa mesta na koje je pao nalazi se u Američkom prirodnjačkom muzeju u Njujorku. Ovaj meteorit, težak nešto više od 34 tone, je 1897. godine admiral Robert Pirij (Robert Peary) doneo sa Grenlanda.

VRH

Opšte karakteristike meteorskog roja

Za vreme meteorskog roja može se videti mnogo više meteora nego što bi se videlo van ove pojave. Kometa na svom putu oko Sunca gubi deo materije koji se rasipa duž njene putanje. Ako ta putanja preseče Zemljinu putanju, meteorski roj će nastati kada Zemlja bude naišla na materijal. Posmatrajući roj, čini nam se da svi meteori izleću iz jedne tačke, koja se zove radijant. Radijant u suštini ne postoji jer je posledica perspektive. Postoji više meteorskih rojeva u toku godine. Naziv meteorskog roja i meteora dobija se po sazvežđu u kome se nalazi radijant. U meteorskom roju imamo dva tipa meteora: one koji pripadaju meteroskom roju (izleću iz radijanta) i one koji ne pripadaju meteroskom roju (izleću van radijanta), takozvani sporadici. Glavna karakteristika meteroskog roja je broj ZHR i predstavlja zenitalni prosek po satu. To je verovatan broj meteora koji će se videti u toku jednog sata, a koji pripadaju meteroskom roju.

VRH

Prikaz meteorskih rojeva u toku godine

VRH

Posmatranje meteora

Prilikom posmatranja meteorskog roja prvo treba odrediti gde je radijant (pomoću karte gde je ucrtan radijant), i zatim izabrati polje na nebu u koje će posmatrač da gleda najviše vremena. To ne mora da bude okolina radijanta, ali se ona najčešće uzima. Zatim treba odrediti graničnu magnitudu mesta posmatranja. To se radi pomoću metoda takozvanih poligona. Treba izbrojati sve zvezde koje se vide golim okom u oblasti poligona i one koje ga graniče. Prema posebnim tabelama za svaki rezultat brojanja određuje se granična magnituda. Ako je ona 5.3, to znači da se sa tog mesta neće videti meteori slabiji od 5.3 magnitude. Kada se pri vizuelnom posmatranju uoči meteor, treba odrediti i zabeležiti:

da li je sporadik ili pripadnik roja (ako je sporadik napisati S, ako je pripadnik roja napisati odgovarajuću oznaku za svaki roj, npr. za Perseide 'P', za Leonide 'L', za Geminide 'G'...).

Kolika je magnituda meteora (imajući u vidu graničnu magnitudu, znamo u kom opsegu treba odrediti magnitudu meteora. Ovo se, naravno, odnosi na gornju granicu, pošto ćemo sve sjajnije meteore od granične magnitude videti). Određivanje magnitude meteora je relativno subjektivan princip. Treba uočiti sjajnije zvezde u okolini radijanta i saznati (uz pomoć atlasa) njihove magnitude. Kada se uoči meteor, potrebno je uporediti magnitudu meteora i magnitudu zvezde. Prema tome, svaki posmatrač subjektivno određuje magnitudu. Naravno da je subjektivno određivanje slično među posmatračima. Ako je magnituda meteora manja od -3, onda se taj meteor smatra za bolid (fireball). Bolide često prati zvuk nalik grmljavini koji nastaje pri velikom trenju o Zemljinu atmosferu. Ponekad se bolid raspadne na dva ili više delova. U tom slučaju treba beležiti magnitudu pre raspadanja.

Treba beležiti vreme na svakih deset do petnest minuta.
Treba beležiti oblačnost svaki put kada se ona menja. Nebo može da bude 0%-100% oblačno.
Ne treba praviti veće pauze u posmatranju od 20 minuta, ali se može napraviti više pauza u toku noći. Tom prilikom pri obradi podataka treba izračunati 'Teff', odnosno efektivno provedeno vreme u posmatranju.
Ako se desi da je meteroski roj veoma "bogat", treba zapisivati samo sjajnije meteore.

VRH