|
Glavni
astronomski instrument je durbin, a glavni astronomski pribor čine
spektrograf i fotometar.
VRH
Astronomski
durbin ima sistem sočiva – objektiv i okular. Objektiv formira u žižnoj
ravni stvarnu i obrnutu sliku udaljenog predmeta. Ova slika, lik, dovedena
u žižnu ravan pretvara se u uvećanu stvarnu sliku lika. I objektiv
i okular se sastoje od više sočiva, neophodnih ako se želi izbeći
aberacija optičkog sistema. Uklanjanjem aberacije (hromatske, sferne,
kome, astigmtizma i distorzije) optike postižemo oštrinu i pravilnost
lika posmatranog objekta.
VRH
Meridijanski
krug je naziv za astronomski durbin koji je montiran na nosač tako da
se može obrtati u pravcu istok – zapad. Namenjen je određivanju
trenutaka prolaza nebeskih tela kroz meridijan mesta i preciznom određivanju
najveće visine nad horizontom.
VRH
To
je durbin koji se može obrtati oko dve osovine: vertikalne i
horizontalne. Na jednom kraju horizontalne osovine se nalazi durbin. Svaka
osovina nosi odgovarajući krug: vertikalna osovina nosi horizontalni,
tzv. azimutski krug, dok horizontalna nosi vertikalni krug. Oba kruga
imaju uglovnu podelu. Instrument je namenjen merenjima visina i azimuta
nebeskih tela.
VRH
Ni
meridijanskim krugom ni univerzalnim instrumentom nije moguće pratiti
tela pri njihovom dnevnom prividnom kretanju po nebeskom svodu. Da bi se
pratilo njihovo kretanje potrebno je
primeniti naročitu montažu durbina, nazvanu ekvatorijalom.
Ekvatorijal je snabdeven naročitim časovnim uređajem pomoću
koga se može zadržati lik posmatranog objekta proizvoljno dugo u vidnom
polju durbina. Ovaj instrument se može obrtati oko dve osovine: časovne
ili polarne, i osovine upravne na polarnu koju nazivamo deklinacijskom
osovinom. Možemo reći da je ekvatorijal univerzalni instrument
čija je vertikalna osovina usmerena u pravcu pola.
Postoje
dve vrste durbina: refraktori i reflektori (teleskopi). Kod refraktora
svetlosni zraci posmatranog tela prolaze kroz sistem sočiva –
objektiv, lome se u njemu i dospevaju do okulara. Kod teleskopa dolazi do
odbijanja – refleksije svetlosnih zraka od paraboličnog ogledala,
koje zamenjuje objektiv durbina.
VRH
Spektrograf
je astronomski pribor namenjen izučavanju spektara nebeskih tela.
Najglavniji deo spektrografa je prizma izrađena od optičkog
stakla ili defrakciona rešetka, koja ima osobinu da razdvaja svetlost u
osnovne boje (spektar). Spektar pruža mogućnost analize sastavnih
elemenata sunca i zvezda na osnovu boja i rasporeda spektralnih linija. On
omogućuje ispitivanje fizičkih osobina nebeskih tela i određivanje
njihovih radijalnih brzina. Radijalna brzina je podatak koji nam pokazuje
kojom brzinom se posmatrano telo približuje ili udaljava od posmatrača.
Nju dobijamo pomoću pomeranja spektralnih linija prema ljubičastom
ili crvenom delu spektra.
VRH
Dok
spektrograf služi izučavanju kvaliteta energije primljene sa
nebeskih tela, dotle fotometar služi za saznanje o kvantitetu te energije
koja dolazi sa nebeskih tela.
VRH
Vizuelni
fotometar je astronomski pribor koji se montira na durbin i omogućuje
jednovremeno poređenje sjaja zvezda i sjaja veštačkog izvora
svetlosti. Poznavajući kvantitet primljene svetlosti od veštačkog
izvora, može se izvesti intenzitet svetlosti date zvezde.
VRH
Baziraju
se na promenljivosti električne otpornosti ovog elementa u odnosu na
intenzitet primljene svetlosti.
VRH
To
su ueđaji koji su danas najtačniji i najrasprostranjeniji.
Zasnovani su na osobinama nekih alkalnih metala (cezijum) koji emituju,
pod dejstvom svetlosti, elektrone količinski proporcionalno
intenzitetu primljene svetlosti.
VRH
Mnogi
ljubitelji neba ne zadovoljavaju se samo čitanjem astronomske
literature, već žele, posmatrajući durbinom, da uživaju u
lepotama zvezdanog neba. Ova želja nija za sve uvek lako ostvarljiva, a
prvenstveno iz dva razloga: nisu svi ljubitelji neba naklonjeni
astronomskim posmatranjima, a i ako jesu onda nisu svi u materijalnim mogućnostima
da priušte sebi i najobičniji astronomski pribor.
Nabavka
objektiva
Pre
svega potrebno je nabaviti objektiv sa konvergentnim i bikonveksnim sočivom
od 120 – 135 cm žižne daljine. Ako bi žižna daljina bila preko 200
cm, bilo bi teško pravilno podesiti paralelnost ravni objektiva i
okulara. Sa povećanjem žižne daljine objektiva smanjuje se prečnik
vidnog polja durbina. Pri montaži objektiva treba voditi računa o
tome da sve teške aberacije budu otklonjene.
Objektiv
se kupuje u optičarskim radnjama u kojima se moć sočiva
meri u dioptrijama. Dioptrija u optičkoj terminologiji je recipročna
vrednost žižne daljine, odnosno 1/f, gde je f žižna daljina u metrima.
Konveksno sočivo žižne daljine 125 cm ima 0,8 dioptrija. Ako se želi
napraviti reflektor onda se umesto objektiva uzima parabolično
ogledalo.
Sočivo
za okular
Sočivo
a okular se može napraviti od sočiva žižne daljine 4 cm, ili
približno 25 dioptrija. Poželjno je imati i druge okulare, od 3 cm (33
dioptrije) i od 2 cm (50 dioptrija). Promenom okulara na durbinu postižu
se različita uvećanja.
Značajno
je da se ne koristi ceo otvor okulara, već se između objektiva i
okulara postavlja dijafragma sa centralnim otvorom od oko 4 mm. Kako je
precizna izrada okularnih stakala složena, savetuje se antikvarno
nabavljanje okulara, tj. sa starih mikroskopa.
Montaža
sočiva
Sočivo
odabrano za objektiv se montira na jednom kraju metalne cevi koja je
nekoliko centimetara kraća od žižne daljine sočiva. Slobodan
kraj ove cevi nosi jednu manju cevčicu dužine oko 12 cm, koja se
lako uvlači u veću cev ili iz nje izvlači i nosi okular. Važno
je pri tom da se optičke ose obe cevi poklapaju. Unutrašnjost obe
cevi mora biti crne boje, kako bi se izbegla unutrašnja refleksija.
Problem hromatske aberacije izbegava se izborom objektiva sa većim žižnim
daljinama. Izrada ovako jednostavnog durbina ne zahteva velike materijalne
izdatke.
Nosač
durbina
Kod
nosača durbina razlikujemo sistem koji ostvaruje željenu montažu
(ekvatorijalni ili horizontsku) i postolje durbina. Na osnovu ovoga se može
reći da nosač durbina ima dva osnovna zadatka: da omogući
usmeravanje durbina prema nebu na odgovarajući način, u
zavisnosti od njegove montaže, i da obezbedi stabilnost durbina.
Amaterski
durbini moraju imati dobar nosač, a veći astronomski
instrumenti, pored dobrog nosača, moraju imati i dobre fundirane
stubove.
Šta
se može posmatrati malim amaterskim durbinom?
Malim
amaterskim durbinom se mogu posmatrati laninski venci, mora i krateri na
mesecu; Venerine mene; Orionova maglina; Plejade i Hijade (otvorena
zvezdana jata). Dijafragma od 17 mm postavljena ispred objektiva od 10 cm
omogućava da se po lepoj noći vidi Sirijusov pratilac.
VRH
Zemljina
lopta je opkoljena slojem vazuda koji zovemo atmosfera. Atmosfera, zajedno
sa najvišim delovima litosfere i hidrosfere, čini biosferu tj. sferu
života gde se razvija život ljudi, biljaka i životinja. Vazdušni omotač
se postepeno razređuje kako se udaljavamo od površine zemlje. Visina
sloja u kojem je moguć život ceni se do visine 10 – 13 km iznad
površine zemlje. Vazduh se sastoji najvećim delom od mešavine
azota, kiseonika i ugljen dioksida i zanemarljivog dela drugih gasova. Oko
78% zapremine vazduha čini azot, oko 21% kiseonik a ostalo su ostali
gasovi i vodena para. Od velike važnosti je uloga ozona u vazduhu, a ozon
je alotropska modifikacija kiseonoka. On upija ultravioletna zračenja
sunca (zračenja male talasne dužine), koja potiču sa sunca i
zvezda, a poseduju vrlo snažnu antibiološku moć, razarajući
svaki oblik života. Ultravioletni zraci sunca imaju slabo jonizirajuće
dejstvo na molekule dvoatomnog kiseonika.
Atmosferski
pritisak
Vazduh
ima težinu iako je to skoro neprimetno. Težina vazduha izaziva pritisak
koga nismo ni svesni, pošto u našem organizmu postoji sličan
pritisak suprotnog delovanja.
Atmosferski
pritisak se meri barometrom. Reč barometar je grčkog porekla i
bukvalno znači mera za težinu. Pritisak koji atmosfera vrši na
morskoj površini, a pri temperaturi od 0 stepeni Celzijusa, jednak je
pritisku koji vrši živin stub visine 760 mm. Barometarska merenja viša
od 760 mm karakterišu povišen ptitisak, a merenja ispod 760 mm karakterišu
snižen pritisak. Atmosferski pritisak opada sa povćanjem visine ali
isto tako opada i sa povećanjem temperature i vlažnosti. Topao
vazduh je lakši od od hladnog, a vlažan je lakši od suvog.
Podela
atmosfere
Zemljina
atmosfera je podeljena, računajući pravac od zemljine površine
na: troposferu, stratosferu, jonosferu i egzosferu.
Troposfera
To
je sloj atmosfere gde se događaju sve vremenske pojave, a proteže se
do 13 km visine. Ona sadrži oko ľ ukupne mase vazduha, a verovatno svu
vodenu paru.
U
troposferi postoje dve oblasti. Niža oblast od oko 3500 m visine, ima
srednji sastav atmosfere, središte je vremenskih promena koje se
manifestuju u vidu vetra, kiše, oblaka, snega, grada i grmljavine. Viša
oblast troposfere je vremenski mirnija. Između troposfere
istratosfere se nalazi tropopauza. Njena visina nije ista sa različitih
tačaka na zemlji. Idući od polova prema ekvatoru visine
tropopauze se menja i to od 9 – 17 km. Radio-sondama je utvrđeno da
tropopauza iščezava u antarktičkoj oblasti za vreme zime.
Stratosfera
To
je vazdušni pojas iznad troposfere. On se odlikuje uglavnom horizontalnim
kretanjima i aktivnostima. Temperatura ovog sloja je uvek daleko ispod tačke
smrzavanja, ali bez izrazite zavisnosti od visine. Temperatura se ovde
menja ali u horizontalnom pravcu. Usled gotovo nepromenljive temperature
sa visinom, stratosfera predstavlja sloj velike stabilnosti. Iznad
stratosfere, čija visina dostiže i 50 km, nalazi se prelazna oblast
stratopauza. Nju karakteriše progresivno opadanje temperature. Na oko 60
km visine prelazi u jonosferu.
Jonosfera
Jonosferu
čini grupa jonizovanih slojeva, koji su prvenstveno posledica
ultraviletnog zračenja sunca. Ovo zračenje jonizuje visoke
atmosferske slojeve formirajući neprimetnu jonosferu. Jonosfera ima
veliki značaj za radio-telegrafiju. Njoj se pripisuje prelamanje,
upijanje i savijanje radio talasa. Elektromagnetna merenja odjekom su
utvrdila da postoje jonosferski slojevi.
Egzosfera
Ovaj
sloj atmosfere se nalazi na najvećoj visini od zemljine površine i
do 120 km. U ovoj oblasti nastaje pojava polarne svetlosti.
VRH
Astronomi
su utvrdili oko 14 različitih zemljinih kretanja. Obradićemo
samo tri na ovom mestu i to: zemljinu
rotaciju, zemljinu revoluciju, zajedničko
kretanje zemlje i sunca u
prostoru.
vrh strane
Rotacija
zemlje oko sopstvena ose – svetske ose se obavlja u smeru zapad –
istok. Očigledan dokaz zemljine rotacije je Fukolovo klatno. Ravan
oscilovanja klatna ima tu sposobnost da ostaje nepomična u prostoru,
tj. paralelna sama sebi i onda kada tačka vešanja klatna učestvuje
u obrtnom kretanju. Na polu, ravan obrtanja klatna načini pun krug az
24 sata u odnosu na zemlju, dok se prirodna
rotacija ravni oscilacija klatna smanjuje ako se približavamo
ekvatoru. Na ekvatoru se ne zapaža obrtanje podloge u odnosu na ravan
oscilovanja klatna. Eksperiment sa klatnom je zamislio francuski fizičar
L. Fukol, a izveden je 1851. godine u kupoli Panteona u Parizu.
Zemlji
je potrebno 24 sata da se jednom obrne oko svoje ose. Jedna od najvažnijih
posledica toga je smenjivanje dana i noći.
VRH
Obilaženje
zemlje oko sunca ili zemljina revolucija traje jednu sideričku
godinu, koja iznosi 365 dana , 6 časova, 9 minuta i 9 sekundi.
Putanja koju zemlja opisuje oko sunca je elipsa u čijoj se žiži
nalazi sunce. Po ovoj putanji zemlja se obrće 30 km/sek. Krajnje tačke
zemljine putanje se zovu perihel i afel. U perihelu je rastojanje zemlje
od sunca najmanje i iznosi 145,7 miliona km; Odstojanje zemlje u afelu je
najveće odstojanje od sunca i i znosi 151,8 miliona km.
Za
vreme obilaska zemlje oko sunca zemljina osa obrtanja nije normalna na
ravan kretanja. U odnosu na ravan kretanja ona održava stalan nagib od 66
stepeni i 30 minuta. Ova pojava se naziva paralelizam zemlje.
Posledice
obilaska zemlje oko sunca su smena godišnjih doba na zemji i različita
visina sunca za datu tačku na zemlji.
VRH
Sunce
vuče zemlju i ostale panete sunčevog sistema od oko 20 km/sek
kroz svemir u pravcu zvezde Vege u sazvežđu Lire. Dokaz ovog
kretanja je uglovno udaljavanje onih zvezda prema kojima se kreće
zemlja sa suncem, dok se dijametralno suprotne zvezde uglovno približavaju
jedna drugoj.
VRH
|
