Baringerov krater

Preuzeto iz Astronomskog magazina 

Kada su evropski doseljenici idući od istoka ka zapadu osvajali Ameriku u pustinjama Arizone su zatekli neobičnu geološku formaciju. Bila je to ogromna rupa, preko jednog kilometra u prečniku, okružena zidom stenja i kamenja. Desetak kilometara unaokolo, bilo je razbacano preko petnaest tona neobičnog ogromnog kamenja veličine omanje kuće.

Prva ispitivanja ovog kratera započeta su oktobra 1891. godine. Tada je čuveni američki geolog sa ogromnim autoritetom medju kolegama, Grove Karl Gilbert, nakon što su do njega dospeli izvestaji da se oko kratera nalazi nikl gvozdeni meteoriti, došao na lice mesta sa namerom da utvrdi poreklo kratera. Postojale su dve mogućnosti: 1. da je krater nastao od udara džinovskog meteorita i 2. da je krater nastao kao posledica snažne eksplozije gasova koju je izazvala vrelina vulkana duboko ispod površine tla. Mogućnost da se radi o vulkanskom krateru je odbačena zbog nedostatka bilo kakvog vulkanskog kamenja u blizini kratera.

Gilbert se koncentrisao na ispitivanju prve hipoteze. Pošao je od (pogrešne!) pretpostavke da udarno telo po veličini odgovara prečniku kratera i da se ono mora nalaziti zariveno ispod dna kratera. S druge strane, ako je krater posledica unutrašnje eksplozije izbačeni materijal bi po zapremini trebalo da bude jednak zapremini unutrašnjosti kratera. Da bi ovo proverio uradio je dva testa. Izračunao je i uporedio odnosne zapremine, a zatim je magnetom ispitivao dno kratera kako bi eventualno otkrio velike količine gvoždja ispod dna što bi bio znak da se meteorit zaista nalazi zakopan.

Rezultati oba testa osporila su hipotezu o udarnom krateru. Zapremina kratera, po Gilbertovom računu, bila je jednaka izbačenom materijalu, a eksperimenti sa magnetom nisu ukazivali na postojanje velikih gvozdenih masa ispod površine kratera. Slavni geolog je zaključio da je krater nastao kao posledica eksplozije vulkanskih gasova i time je okončao svoja istraživanja.

Medjutim, ostala je sumnja u ovaj zaključak jer on nije objasnio prisustvo meteoritskog kamenja oko kratera. Sem toga u čitavom području nije pronadjeno nikakvo kamenje koje bi ukazivalo na postojanje bilo kakve vulkanske aktivnosti u proslosti.

Desetak godina kasnije, 1902. godine, za krater se zainteresovao Daniel Moreau Barringer, uspešan rudarski inženjer. Njega je privukao podatak da se oko kratera nalaze komadići gvozdenog meteorita i to izmešani sa izbačenim materijalom iz kratera. Da su na Zemlju pali meteoriti u vreme različito od momenta nastanka kratera onda bi oni bili u različitim slojevima od izbačenog kamenja. Baringer je na osnovu toga verovao da se ipak radi o udarnom krateru. Medjutim to je trebalo dokazati.

Nakon višegodišnjeg istraživanja Baringer je raspolagao sledećim činjenicama.

U području kratera uočene su ogromne količine finog praha silicijum dioksida koji se mogao stvoriti jedino pod izuzetno snažnim pritiskom.

 Primećena je velika količina meteoritskog gvoždja u obliku skriljaca razbacanog oko ivica kratera i dalje u okolini.

 Meteoritski materijal je izmešan sa izbacenim stenjem.

Razliciti tipovi kamenja oko ivice kratera i u okolnom prostoru su slozeni obrnutim redom od onog unutar kratera.

 Nedostatak bilo kakvog vulkanskog kamenja u blizini kratera.

1908. geolog George P. Merrill, ispitujući nov tip stena koje je u krateru otkrio Baringer ("Variety B", Baringerova oznaka), našao je da se radi o kvarcnom staklu za čije stvaranje je neophodna velika toplota, slično kao kad grom udari u pesak. Sem ovoga Meril je uočio "mirno" dno kratera što znači da ona sila koja je stvorila krater nije dolazila od dole, iz dubine.

Sva ova zapažanja Baringer je izložio Akademiji prirodnih nauka u Filadelfiji 1906. i 1909.

Medjutim, sam meteorit uprkos višegodisnjim naporima nije bio pronadjen. Konačno Baringer se obratio astronomu F. R. Moultonu za mišljenje o veličini meteorita koji bi mogao da stvori krater traženih razmera.

I to je bilo presudno za dalje traganje. Moultonovi proračuni su ukazivali na telo težine svega oko 300.000 tona, dok je Baringer je računao da je meteorit bio težak oko 10 miliona tona. Sem toga pokazalo se da je energija koja se stvara prilikom takvog udara toliko snažna da dovodi do isparavanja samog meteorita.

Ovim je uzaludna potraga za meteoritom konačno bila prekinuta. A 1929. Bringer je umro.

Medjutim ispitivanja kratera su se nastavila i sledećih decenija. Godine 1963. poznati geolog Eugene Shoemaker je objavio svoje zapažanje da je Baringerov krater po strukturi veoma sličan kraterima nastalim od udara nuklearne bombe. Šumejker je do ovog zaključka došao izučavajući kratere koji su stvareni nuklearnim eksplozijama za vreme nuklearnih testova u Nevadi.

Nova iztraživanja tokom godina dovela su i do otkrića nekih novih minerala u krateru. Svi oni, kako analize pokazuju, mogli su da nastanu jedino pri ekstremno visokim temperaturama i pritiscima i to mnogo većim nego što su se ikada desile u prirodi na Zemlji.

Izučavanje Berigerovog kratera trajalo je više decenija. Sam Baringer je na tom zadatku proveo 27 godina. Znanje stečeno u ovom poduhvatu znatno je unapredilo poznavanje svih drugih udarnih kratera na našoj planeti.