Star Trek - Bridge Commander

Igre

ST i SW igre

Star Trek igre su sve bolje. Interesantno da igre vezane za Rodenberijev svet postoje već zaista dugo, i da, sve do nedavno, nikada nisu uspele da osvoje širu publiku od hard core fanova, što, recimo, nije bio slučaj sa nekim Star Wars igrama kao što je X-Wing, Tie Fighter ili Dark Forces (doduše, SW ima više fanova nego Trek, ali su i igre bile kvalitetnije). Point and click avanture sa Kirkom, Spock-om i McCoy-em, simulacije kao što su StarFleet i Klingon Academy, kojekavi kvazi-avanturistički interaktivni filmovi i još neke ST igre nisu bile totalno loše, ali nisu bile ni dovoljno dobre. Mišljenja bi uglavnom bila podeljena, ali većina kritičara i igrača bi se složila da “ni ovo nije ST igra kakvu očekujemo”. Doduše, ima komentara kako su i SW igre poslednih godina nešto posustale, u periodu između dva Jedi Knight-a. Ljudi krive Lucas Arts, kao što ja krivim Interplay za loše ST igre.

Gavran

Drugi deo JK-a (a treća igra sa Kyle Katarnom) je verovatno najbolji FPS do sada i tek će ga Doom III, Quake 4 ili neki novi Unreal možda prestići. Veoma kvalitetni Elite Force je prva ST igra koju igraju i ljudi koji nisu odgledali ni jednu epizodu serije. Ljudi iz Lucas Artsa i Activisiona (koji u poslednje vreme izdaje ST igre) su shvatili da je bolje da se okrenu manjim, kvalitetnim firmama, umesto da u svom glomaznom aparatu traže rešenje problema. I uspelo im je, jer su izabrali pravu firmu. Raven Software je sada već legendarni izdavač FPS igara. Rasturili su i sa Elite Force-om i sa Jedi Knightom, a ne treba zaboraviti ni dva dela Soldier Of Fortune-a. Elite Force nije prvi Star Trek FPS, mnogi se sećaju Klingon Honor Guarda koji nije bio loš, pokretao ga je za to vreme odlični Unreal engine, ali nije bio ni blizu kvaliteta koji su Ravenovci postigli sa svojom Trek igrom. Ostaje nam da čekamo Quake IV, koji Raven radi u saradnji sa id software-om. Id je dobro izabrao, tim pre što razvijajući novi Quake/Doom engine, i radeći Doom III (koji je zaista dobar razlog da unapredite kompjuter) ne bi uspeo da kvalitetno odradi i IV nastavak “Tresa”.

The Bridge

E, da se vratimo na Bridge Commander. Ona priča gore se može primeniti i na ovu igru. Activision je opet izabrao tim ljudi koji će da odradi posao kako valja. Larry Holland i Totally Games koji nam je doneo X-Wing vs Tie Fighter je zaslužan i za ovu odličnu simulaciju. U pitanju je zaista simulacija, ne neka arkadna igra u veeeeeelikom brodu. Dobro, svemirskih bitki ima više nego u seriji i neke stvari nisu “realne”, ako pod realnim podrazumevamo ono što se pod tim smatra u Trek svetu, ali je ipak u pitanju najozbiljnija simulacija zapovednistva u svetu ST igara a, bome, i izvan njega. Skoro da je u pitanju novi podžanr – imamo simulacije vožnji, letenja, borbi, vojnika, a evo nas, konačno, i u ulozi zapovednika jednog velikog broda. Najzad imamo simulaciju u kojoj nema potrebe da kapetan svoju ulogu svede na pilotiranje broda ili da predstavlja glavnog topdžiju, kao u Academy igrama, gde je igrač glumio kapetana a, zapravo, verglao mišem, tastaturom ili džojstikom na sve strane i pucao po raznoraznim brodovima, dok je brojna posada bila tu da zviždi, navija i, uopšte, daje moralnu podršku. Frustrirajuće borbe u tim igrama nisu pružale niti zadovoljstvo, niti vam dozvoljavale da se uživite u ulogu boga i batine jednog broda. U poređenju sa ovim konceptom, Bridge Commander čini prava čuda igračevom egu. Kao kapetan, na vama je da odlučujete šta će posada da radi, a na njima da rinta. Zahvaljujući dobrom AI, posada to čini vrlo uspešno. Na primer, kada poželite da negde odete, naredićete oficiru za kormilom da vas tamo odvede, zavaliti se u fotelju, uključiti eksternu kameru, i posmatrati kako vam je brod baš OK. Još bolje, ako treba da presretnete neki brod, nećete vi morati da ga tražite senzorima (A.K.A. radarom) u okolini, već će to učiniti vaš oficir. Međutim, tek je borba, koje ima dosta, ono što je stvarno zanimljivo. Iako postoji mogućnost da sami pucate i pilotirate brodom (a i tada će vam automatsko nišanjenje dosta pomoći, osim ako baš niste mazohista i isključite i tu opciju), za ovo jednostavno nema potrebe. Možda u ranijim misijama odlučite da malo eksperimentisete. Vremenom ćete zaključiti da mnogo više štete neprijatelju možete da učinite birajući taktike i manevre usred bitke i koordinirajući sa svojim oficirom za oružije, nego da pokušavate da radite posao za obojicu. Manualno pilotiranje isto nije potrebno, osim, možda u par misija kada je potrebno izbeći patrole ili satelite. Ovo takođe lepo dočarava ulogu kapetana jer je ponekad njegov “lični osećaj” potreban za uspeh misije, kao što je to bilo u nekim epizodama TNG-a (kada, na primer, Picard pilotira u šatlu ispred Enterprise-a) ili u Insurrection-u, kada Riker pilotira masivnim Enterprise-om E preko jednog malog džojstika na mostu. Naravno, kao i u seriji, i u igri su ovi momenti veoma retki. Nazad na borbu. Umesto da sami pucate, to će za vas činiti vas sposobni oficir, ali ni vi nećete biti nezaposleni. Biraćete taktike, modove pucanja, alocirati energiju i birati podsisteme neprijateljske mete koje želite da uništite. Svemirske borbe su u uputstvu igre (manual, jelte) opisane kao partija šaha. Iako nisu toliko kompleksne, zanimljivo je da je poređenje prikladno. Da ovo ne uplaši one koji nisu fanovi ove zemaljske discipline, igra je veoma dinamična i za one koji nemaju puno strpljenja, jer su bitke zaista spektakularne a uvek možete smanjiti nivo težine i, samim tim, potrebu za nekakvim posebnim taktikama.

Grafika je odlicna, pogotovu ako uključite eksterni pogled (pošto je most nešto lošije odrađen). Brodovi su spektakularni, ogromni i detaljni, planete, sunca i magline su šarene i nema puno jednoličnog, iztačkanog crnila, karakterističnog za svemirske igre. Priča je zanimljiva i prati događaje posle Dominion Rata. Reč je o sukobu Federacije, Klingonaca i Romulanaca sa delom pobunjenih Kardasijanskih snaga. U igri će se javljati i kapetan Pikard i zapovednik Data, kojima su glasove dali Patrick Stewart i Brent Spinner, baš kao i u seriji. I ostali glumci su dosta dobri, tako da je to još jedan plus ovoj sjajnoj igri. Jedina prava zamerka je nemogućnost prekidanja ingame story-sekvenci, koje, zbog ponavljanja nekih misija postaju dosadne (ako izgubite, morate startovati misiju iz početka, ne postoji “manualni” save, ali to nije veliki problem pošto sam kompjuter relativno često snima poziciju).

U igri ćete upravljati Galaxy klasom i Sovereign klasom, dakle Federacijskim “teškašima”. U multiplayeru ili single player skirmishu su vam dostupni i ostali brodovi i to ne samo Federacijski (Akira, Nebula, Ambassador....), već i Romulanski, Klingonski, itd. Još treba reći da su brodovi odlično simulirani, inertni i sa slabom mogućnošću manevrisanja i zaista se čini da su u pitanju ogromne krstarice a ne mali brodovi tipa X-Wing.

Za kraj.... i za početak

Uz Elite Force, Bridge Commander je još jedna igra koja će biti zanimljiva svim SF fanovima, ne samo Trekijevcima. A ako jeste Treki, još neke igre, kao što su ST Armada I i II vas mogu privući. Konačno su tu ST naslovi koji su kvalitetni i kao igre, ne samo kao deo jednog popularnog univerzuma. Ovo nekako asocira i na našu situaciju. Nekada “davno” (nazalost, ne baš tako davno), Star Trek i Star Wars su za nas zaista bili in a galaxy far, far away. Sankcije, ratno stanje, opšta depresija, su nas udaljili od ovih svetova koliko i od Evropske Unije. I dok se ovoj “našoj Federaciji” polako ali sigurno priblizavamo, i u SF/Fantasy svetu se oporavljamo. Premijeru Napada Klonova smo dočekali kada i ceo zapadni svet, Lord Of The Rings tu negde blizu a Spider Mana smo čak gledali pre pola Evrope. Kako je SF i Fantasy sve popularniji kod nas, sve je lepše biti fan. Na BK emisiji “Trailer” je veš bila najava za Star Trek Nemesis koji izlazi u decembru. Po scenama iz trailera čini se da će to biti odličan film, a u Paramountu tvrde i najbolji Trek do sada. Do konačnog sukoba sa Romulancima u X ST filmu upravljajte USS Dauntless-om i USS Sovereign-om u Bridge Commanderu, igrajte WarCraft III i Neverwinter Nights, odmarajte se ...