Godine 1877. italijanski astronom Skjapareli objavio je senzacionalnu vest da je na     " crvenoj planeti " otkrio " kanale ". Tada je Mars podelio naučnike na pristalice i protivnike hipoteze o postojanju razumnih bića koja su izgradila " kanale " za navodnjavanje tla.

Mars je četvrta planeta Sunčevog sistema - posle Merkura, Venere i Zemlje. U perihelu je od Sunca udaljen 207 miliona km, a u afelu 249 miliona km. Od Zemlje je zbog svoje putanje udaljen između 75 i 375 miliona km. U prvom slučaju Mars se nalazi u takozvanoj opoziciji sa Suncem i u nepogodnijoj poziciji za posmatranje, ali u nju dolazi svakih 780 dana. Po veličini Mars je sedma planeta u sistemu: ekvatorijalni prečnik iznosi 6800 km, a polarni 6764 km. Masa mu je deseti deo mase naše planete. Ekvator mu je u odnosu na putanju nagnut za 25 ^o, pa su zbog toga njegova godišnja doba slična Zemljinim ali traju gotovo duplo duže.

Mars ima dva mala satelita: Deimos i Fobos. Prečnik prvog je 15 km i obiđe planetu za 30 časova i 17 minuta po kružnoj orbiti udaljenoj 24000km. Fobos ima prečnik 10 km, obiđe Mars za 8 sati na rastojanju od 6000 km.

Srednja temperatura merena u toku Marsovog dana je -30 ^oC, za čitavu planetu i za sva godišnja doba. Najviša temperatura na ekvatoru je - 30, a na polovima se spusti i na - 100 ^oC.

Maja 1972. godine, u dane približavanja velikoj opoziciji, prema Marsu su krenuli ruski brodovi " Mars 2" i " Mars 3" i američka sonda " Mariner 9". Krajem novembra iste godine su stigli u blizinu Marsa. Zahvaljujući izvanrednim snimcima i drugim podacima koje su poslali brodovi, razjašnjen je veći broj zagonetki sa crvene planete.

Mozaik sačinjen od fotografija Marsa sa Marinera je dugačak 10m. Na njemu je prikazano oko 85% Marsove površine. Najznačajnije otkriće na fotografijama predstavljaju tragovi kiša, pa čak i provala oblaka, bezbrojne vododerine i urvine. Ti tragovi su nametnuli naučnicima pretpostavku da se polarne kape ne sastoje samo od suvog leda već i od smrznute vode. Značajno je da su sonde vodenu paru otkrile i u nekim oblacima iznad Marsovih vulkana.

Posebno interesovanje izazivaju snimci na kojima se vide " rečna korita", ponegde čak i sa deltama. Pošto su otklonjene sve sumnje da bi to moglo biti od protoka lave, stiče se utisak da je voda odigrala presudnu ulogu u formiranju tih oblika. Ali, istovremeno je i odbačena teorija o Skjaparelijevim kanalima za navodnjavanje.

Povremene oscilacije Marsove ose, smatraju naučnici, mogle su periodično - verovatno u ciklusima od po 50000 godina - da izlože polarne kape planete jačem dejstvu Sunca, pa je na njoj tada bilo dovoljno vode. Ti topliji periodi mogli su da budu izazvani i vulkanskom aktivnošću, to jest toplotom unutar planete.

" Mars je" , kaže astronom Herold Mazurski, " aktivno nebesko telo, možda staro i milijarde godina, ali geološki još veoma mlado. Možda vulkani još uvek plamte u Marsovoj utrobi, izazivajući geološke aktivnosti koje oblikuju površinu planete na način koji mnogo podseća na zemaljsku eroziju" .

Na Marsu postoje i pege, čija se boja menja gotovo svake nedelje, a veličina im se kreće od stotinak metara do stotinak kilometara. Poznati francuski egzobiolog Žan-Klod Peker izjavljuje da " polarometrijska analiza pokazuje da se polarografska podela ne može objasniti drugačije nego postojanjem na Marsu organizama sličnih zemaljskim crvenim algama".

Mogućnost da na Marsu postoji, ili je nekad postojao, neki oblik života - nije isključena. Zato je razumljivo što je osnovni zadatak sletajuće kapsule kosmičke laboratorije " Viking", koju je Amerika uputila 1975. godine na Mars, baš traganje za eventualnim oblicima života na "crvenoj planeti".

Marsov satelit: Fobos snimljen sa udaljenosti od 14863 km, pa sa 5540 km(Mariner 9)

Četvrta planeta: Mars upoređen sa Zemljom

Kanjon na Marsu: ogromna pukotina duboka 500 km a široka 120 km   Mars slikan iz automatske sonde

VRH