Blistajući na nebu posle zalaska Sunca kao " večernja zvezda " ili pre izlaska Sunca kao " zvezda zornjača ", planeta Venera je svojim sjajem oduvek privlačila pažnju čoveka. Nazivali su je " ogledalom boginja ", alhemičari je smatrali simbolom bakra, astronomi znakom petka, a drevni biolozi simbolom ženskog pola.

Venera je Zemlji najbliža planeta, ali se o njoj još uvek malo zna: osvetljenu stranu nam pokazuje baš kad su uslovi za njeno posmatranje loši, a kada se nađe u položaju za dobro posmatranje ona nam okrene tamnu stranu. Osim toga pokrivena je gustom atmosferom.

Prečnik Venere dostiže 12100 km, masa je 0, 84 Zemljine. Oko Sunca se okreće u skoro pravilnom krugu i to brzinom od 35 km u sekundi ( Zemlja 30 km u sekundi ) . Po svim osobinama Venera je slična Zemlji - zbog čega je i nazivaju " sestra Zemljina " - ali sličnost tu i prestaje. Sastav atmosfere, temperatura i atmosferski pritisak su dosta drugačiji. Do tih saznanja se došlo pomoću ruskih međuplanetarnih automatskih stanica iz serije" Venera " i američkoj sondi " Mariner - 10 ", mnogim radio-astronomskim merenjima.
Venera

Podaci koje je na Zemlju emitovalo pet stanica tipa " Venera " pokazuju da je atmosfera planete veoma gusta i topla, a da se pretežno sastoji od ugljen dioksida    ( ugljenik-4-oksid; CO₂ ) i to 90-95%, dok kiseonika ima svega 0, 5%, vode 1, 6%, a azota oko 2%. Gustina atmosfere je 60 puta veća nego na Zemlji, temperatura je 300-500 ^oC, a atmosferski pritisak je skoro 100 puta veći nego na Zemlji. Oblaci i ovako gusta atmosfera upijaju sunčevu svetlost tako da u toku dana na Veneri vlada sumrak. Vidljivost je zato smanjena i rasipanjem molekula svetlosti u njenoj gustoj atmosferi - što podseća na naše najgušće magle.

Po svemu sudeći osnovni razlog tako visokoj temperaturi i pritisku je mala udaljenost od Sunca. Među predloženim teorijama najveću pažnju zaslužuje model sa takozvanim " efektom staklene baste ": Venerina atmosfera se ponaša kao stakleni krov, propušta Sunčeve zrake i toplotu ali ih ne odaje. Na njoj veliku količinu toplote zadržava i ugljen dioksid i male količine vodene pare. Ne treba zaboraviti ni činjenicu a u toplotnom režimu Venere ima ulogu i njena unutrašnja toplota, odnosno velika vulkanska i radiaciona aktivnost planete. Ovu pretpostavku potvrđuju radio-teleskopski snimci i kompjuterske analize: radarski zraci emitovani sa Zemlje i primljeni natrag sa Venere pokazuju mnoge kratere, čija mala dubina pokazuje da je kora planete još uvek dinamična ( erupcije, erozije, radioaktivno raspadanje, jaki vetrovi. . . ) .

Temperatura na površini Venere premašuje tačku topljenja mnogih elemenata koji se nalaze na Zemlji u čvrstom stanju; olovo se topi na 232, a cink na 420 ^oC. Otuda je moguće da na Veneri - iako je " Venera 8 " sletela na relativno čvrsto tlo - postoje i reke i jezera u kojima ključaju metali, a mnogi elementi se nalaze u gasovitom stanju ( sumpor, jod i živa ).

Venera bi za ljude očigledno bila negostoljubiv svet. Iako je neizvesno kada će čovek tamo stići, i sada postoje grandiozni naučno-tehnološki projekti za pretvaranje venerinog pakla u - cvetne bašte. Americki naučnik Karl Sagan je predložio da se na više godina pre sletanja čoveka na Veneru na njenu površinu izbace semena raznih biljaka otpornih na visoke temperature. Ruski naučnici su izneli projekat za stvaranje" čardaka ni na nebu ni na Veneri": na visini od 50 km od površine temperatura je samo 25 stepeni a atmosfera je razređenija. Koristili bi se dirižabli i baloni, a zatim i lebdeće platforme koje bi se tokom vremena pretvorile u oaze sa Zemlje.

VRH